<p>Lorem Ipsum is simply dummy text of the printing and typesetting industry. Lorem Ipsum has been the industry's standard dummy text ever since the 1500s, when an unknown printer took a galley of type and scrambled it to make a type specimen book. It has survived not only five</p>
<h2>DANI U NEDELJI</h2>
1Ponedeljak
2Utorak
3Sreda
4cetvrtak
5Petak
6Subota
7Nedelja
Miroslav Mika Antić (14. mart 1932, Mokrin - 24. jun 1986, Novi Sad) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista "Ritam" i "Dnevnika" u Beogradu i "Mladog pokolenja" u Novom Sadu.
Posle mature, pre nego što je postao poznat, radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. godine počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u Dnevniku, radeći jedno vreme u izdanju sredom - Novosadskom dnevniku, do 1959. godine.
Više od godinu dana bio u Beogradu urednik Pionira (1959 - 1960). Po povratku u Novi Sad 1961. postaje član redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) - novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik - saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962 - 1965), obnovio i radio kao glavni urednik Neven Čika Jove Zmaja (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu.
Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima.
Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: "Plavi čuperak", "Garavi sokak", "Nasmejani svet", "Šašava knjiga", "Olovka ne piše srcem", "Ptice iz šume", "Tako zamišljam nebo"...
Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila.
Umro je 24. juna 1986. godine u Novom Sadu.
Miroslav Antić o sebi
Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama.
I Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
II Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke obrasle vetrom i svetlošću. Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju na njihov način letenja. Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi mogućnost da stvaramo takve oblike iz kojih – kad se primakne uho i oslušne – dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.
III U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni.
IV Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne, suprotno klube svesti. Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije ili rođenje jeste obična senzacija premotavanja živog. Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe. Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak baš tako – na početku.
V Bio sam na putu da otkrijem poslednju slobodu bezazlenosti: razmak između pripadanja i pripadanja, između izdvajanja-od i izdvajanja-u. Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi, da više ne činim nasilja, jer nemam razloga da primoravam stvari na nešto drugo no što oduvek jesu, prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje. Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz gde je početak i kraj kugle.
VI Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci. Moja večernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima što i ne znaju za protoplazmu, a ipak žive i ipak su od nečega? Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni, jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno? Možda smo mi njima: ništa. Možda smo mi njima: prazno? Koliko puta su prošli kroz nas, a i ne znamo njihovu nameru? Koliko puta smo prošli kroz njih, a i ne znaju našu nameru? Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?
VII Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina. I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči: Kako da nađete granice i pročitate krajeve, ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema? Svako je dno – svemir nečemu ispod njega. Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega. Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob? U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno. Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje. Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke. Treba presaviti um. Možda vi i znate da letite, ali još niste probali na sve moguće načine.
VIII Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini. Mislim da sam razumeo. Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine kojom se emituje i prima um u povratku. Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo do – prepoznavanje sopstvene poruke. Zato se kaže da je prostor: iskustvo kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir kad nam se vratio iz budućnosti. Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku: bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose. Bio sam spreman za stvaranje.
IX Celog života opsedala me je želja da stvorim sebi živu pticu. Pticu koja je samo jednom. Možda je trebalo da to pokušam ranije. Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo, dospevao sam do svega u šta umem da poverujem. Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega. I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao. A imao sam uvek na dlanu nešto novo. Kakva magičnost materijala! Kakva čudesna linija! Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti! Celog života opsedala me je želja da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.
X Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao za sadržine koje se mogu zarobiti i sačuvati kao dokaz. Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe. Docnije mi je sve to postalo nedovoljno. Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam namerno, kao izložba. Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke. Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog. Kako nisam imao ničeg sem peska, ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu, jer odjednom sam švatio da umem takve stvari. Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme: udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.
XI Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno. Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči: razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa, a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost, jer niko ga nije uhvatio da žuri. Naiđu nepogode. I on ih utiša svojom težinom. Prolaze stoleća. I on ih nadživi i zatrpa. Niču i sahnu civilizacije. I on im poravna tragove. Šta posle vredi najveća bina vekova, ako okolo nema gledališta? Smrt nije završetak predstave, već nedostatak publike.
XII Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak, dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih. Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri, može se uzvisiti nad početkom i krajem, i biti vladar jednog predela, istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe i vojskovođa sna. Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.
XIII Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan. Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože, zove se: mogućnost mogućeg. Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje kako nastaje ličnost. U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati. Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove. Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike, jer im pripada. Budi oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.
XIV Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona. Iz daleka, ptice se čuju kao jato. Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo. Nije dovoljno samo čuti. Treba se setiti ušima. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. Ko nema takvo uho – nema sluha. Ko nema sluha – nisam siguran da je živeo.
XV I rekao sam sebi još i ovo: naučio si napamet kako se događaju razlike između tkiva leoparda i tkiva ananasa, i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica niti ameba – medved. Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš zašto je ličnost – ličnost. U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne, promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe. Naučio si napamet samo otkrića mudrih, umesto da si učio šta to mudri prikrivaju. Sad, rekoh sebi, budi oprezan. Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.
XVI Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda natovaren obiljem ljubičastog i sivog. Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam posmatrajući odlazak boja. Nešto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja. Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima. Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa i da polako počinjem da razumem vajarstvo.
XVII Postoje stvaraoci koji gospodare snovima. Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju to što su sebi odredili. Meni nedostaje stanje razumne umetnosti. Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti. I uvek kad zaklopim oči – tonem u nered i haos. U unutrašnjost sna. Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen, odjednom sam se sreo sa početkom života, na početku svog velikog i najčudesnijeg sna. To je strašna samoća. Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje. Poznanstvo sa sopstvenim delom. Prvi put bio sam istinski preplašen.
XVIII Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija. Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta. Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena. Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje. Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog. Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji. I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim. Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.
XIX I mora pristati i na strah. Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja: šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira? Tvorac? Ili tek čuvar smisla? Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu? Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu? Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku nečiji krajnji cilj? Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem? I slobodom? Nije li moja sloboda – sloboda da budem usmeren? Nisu li moje delo i moj život – tuđ zadatak?
XX Čija je ovo ptica? Šta ja to prenosim? Čiju poruku? Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem i da je oblik završen? Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu i dodajem životu još života? Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli? Čijih misli? Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?
XXI Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost, izgubljeno iza obronaka prostora i vremena posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno. Da, neko me je gledao. Nešto je nečim motrilo to što činim. Odjednom, nisam znao šta sam: čim upotrebim sebe, vidim – za dah pre toga, već ono tamo crno mene je upotrebilo. Jesam li konačno bio pred licem pravca koji od mene beži prema – ovamo?
XXII U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos to tamo crno oko sigurno mora znati: šta sam bio pre mene, šta sam sad dok sam ja, i šta ću biti kad ne budem. Mora znati i to: otkud meni dar da činim žive stvari. Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog? Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo mnogo prostranije unutra?
XXIII Da bih opisao to nešto crno što me posmatra sa neporubljenih nebesa južnog avgusta, bilo bi potrebno mnogo reči, – toliko je to crno usisalo govora u svoje ćutanje. Da bih ga sagledao u celini, oko bih morao da izokrenem naopako, – toliko je to crno vezalo mnogobojnog u svoj čvor. Da bih ga obuhvatio, morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati, – toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost okrenuta ka spolja. Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode? Jesam li bio ovde ili sam bio još negde? Jesam li sada pre ili sam sada već i posle? Kako se postiže naše istinsko stanje: prisustvom ili neprisustvom?
XXIV Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio. Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka, a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi. Zemlja je princip materinstva. Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni o koji smisao da se oduprem? Da se ne ponašam kao potok koji ima užasan strah od potopa. Da se ne ponašam kao busen koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju. Da se ne ponašam kao plamičak sveće koji ima užasan strah od požara. Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti? Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.
XXV Kad dodirujem prstima ukus talasa, u komešanju vode osećam poljubac svetlosti. Kad dodirujem prstima ukus belutka, u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa. Kad dodirujem prstima ukus svojih usana, u dahu osećam poljubac neprolaznog. Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame? Ima li ličnu ili bezličnu svest? Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame? Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu? Kako da utvrdim šta sam: jednina ili množina?
XXVI Naše učenje nije sistem, rekoše oni. Ali može postati znanost, ako ne bude bezglavo prihvaćeno, već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja. I tada oni, koji su njim nadahnuti, dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere, moraće da se uspnu do takvih domašaja koji se zovu i: razumevanje. Naše učenje nije nikakva gotova nauka. Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom. Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita. Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.
XXVII Učili su me zatim kako da mislim i kazujem. Ne doticati oblik šljunka, nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena. Ne udisati miris trave, nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja. Ne osluškivati zvuk vetra, nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha. Ne sagledavati sjaj mesečine, nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti. Ne kušati ukus kiše, nego ukus svog daha u sadržini vodenog. Premnogo reči utrošeno je da se objasni šta je sve potrebno ćutanju.
XXVIII Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše, i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor. I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju pred onim crnim gore što usisava svetlost. Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas, to umnožavanje iskusnih nagona, ta krda istovetnog, taj stampedo života, to nelogično: logiku prirode. Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše odmah u nepogrešivom pravcu – prema suncu. Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci kao da tuda prolazi ko zna po koji put. I mi i vi preskočili smo prvu reč. Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.
XXIX Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre vičan plivanju čim se izmresti? Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja, ima već gotove navike? Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno kao da ih je neko pre toga dugo dresirao. Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost? Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost? Možda je nepoznato samo zanemareno poznato? Idite, rekoše, i završite svoje delo.
